Rasvetljavanje srednjovekovnog mraka

Značaj logos-a

Glavni razlog opstanka klasičnog latinskog jezika na Zapadu, a samim tim i pismenosti, jeste neophodnost čitanja Svetog Pisma i tumačenja istog, pre svega, od strane monaha – oratores.

Zato se, s razlogom, kaže da je Hrist ovaploćeni Logos, reč, kroz koju se Bog manifestuje kroz čitav Stari Zavet. Iz svega toga sledi da je hrišćanska vera zasnovana na reči, te je zarad postojanja ove vere preduslov poznavanje jezika tj. pismenost.

Monasi su, prilikom čitanja delova Svetog Pisma, reči izgovarali naglas. Uloga inicijala na početku reči, kakav vidimo na ovom primeru, često obavijenog različitim floralnim i zoomorfnim prepletima, imala je za cilj naglašavanje milozvučnosti reči pri početku nove rečenice.

 

Sakralizacija čina pisanja

 

Jedan od neizostavnih koncepata srednjeg veka jeste i sakralizacija samog čina pisanja – čina koji je predviđen, pre svega, za monahe.

Na portretima antičkih autora se nikada nećete susresti sa predstavom istog kako piše, već on zamišljeno sedi na stolici, budući da se u antici smatralo da sve što se radi manuelno nije ni približno vredno kao ono što je postignuto duhom.

Ako uzmemo u obzir da su monasi bili pretežno osobe „od znanja“, koje su se bavile pisanjem, ne treba da čudi drugačija percepcija ovog čina u odnosu na antiku.