Rasvetljavanje srednjovekovnog mraka

Čovek kao večiti putnik - Homo viator

 

Srednjovekovni čovek nije bio nimalo statičan, upravo suprotno, on je neprestano bio na putu, kao večiti hodočasnik ili večiti putnik  (homo viator). Nije bilo važno da li će on napustiti svoj dom ili ne, on je, ako ne, na doslovnom fizičkom putu, uvek bio na duhovnom putu, ka Nebeskom Jerusalimu. Mrežama puteva kojima se ljudi kreću i dan danas, kao i morem i kopnom, ljudi su se neprestano kretali ka ključnim svetim mestima sakralne topografije. Svaki srednjovekovni čovek je bio homo viator –  počevši od seljaka, vitezova i klerika, pa sve do monaha, hodočasnika i studenata. Iskupljenje grehova kroz čin pokajanja i traganje za sopstvenom celovitošću, navodi srednjovekovnog čoveka na konstantan put u potrazi za Bogom, spoznajom, znanjem i spasenjem. Prolaskom kroz šumu i pustinju života, čovek se bori sa iskušenjima na koja nailazi. On je samo  putnik posrednik između dva sveta, i njegov put, simbolično kao predstava njegovog načina života, određuje da li će krenuti putem dobra ili putem zla, i da li će dobiti svoje mesto u Edenskom vrtu. Motiv lavirinta na podu katedrale u Šartru, ilustruje težinu puta čovekovog do Nebeskog carstva. Ovaj antički motiv u novom hrišćanskom kontekstu, osim na podu katedrale u Šartru, možemo videti i u drugim velikim katedralama poput Remsa i Amijena u severnoj Francuskoj. Lavirint, kao motiv večnog lutanja, neprestano je podsećao vernike da je njihov najveći podvig, upravo istrajavanje u traganju, za osnovom i  ispunjenjem svoga bića.